rolex replica replica rolex fake rolex replica rolex watches hublot replica

Jelena Zagorac Vam preporučuje

Šandor Marai

Sindbad se vraća kući

Roman iz 1940, Sindbad  se vraća kući, Šandora Maraija, mađarskog prozaiste,  ali i pesnika i publiciste – koji je život okončao zaboravljen, a danas se smatra jednim od najznačajnijih pisaca evropske književnosti 20. veka – privući će pažnju svih onih koji žale za prošlim vremenima.

Takođe, posvećenije čitaoce će verovatno iznenaditi i zainrigirati činjenica da  ono što je Marai u ovom romanu – koji je ovim Agorinim izdanjem iz 2011. godine prvi put objavljen na srpskom jeziku - napisao o svom narodu, napisao i Crnjanski o svom. A sve  što je tada napisano, važi i danas, bar kada je u pitanju narod Crnjanskog.
    Radnja romana Sindbad se vraća kući traje nešto duže nego što traje jedan dan. Jedan sunčani majski dan u kom Sindbad moreplovac, pisac, iz provincije, iz Starog Budima, odlazi u Peštu da, tekstom za praznični broj Mađarske slobode, zaradi novac za haljinu svoje poćerke, Žoke. Umesto tramvajem, Sindbad se do Pešte odvozi fijakerom. Najpre odlazi u tursko kupatilo, zatim do bačkog kasapina, doručkuje u kafani Čikago, i na kraju ruča i sedi u  gostionici London odakle se narednog jutra vraća kući, davši kočijašu sav zarađeni honorar. Sve su to mesta koja je Sindbad posećivao u mladosti, mesta u kojima sada traži taj isti, prohujali, život. Život kakav se u, sada već pomodnoj, Pešti - kaja je podlegla inostranim uticajima – živeo pre Prvog svetskog rata i raspada Austro-Ugarske. Na tim mestima, koja  su se - manje-više bezuspešno - trudila da očuvaju duh prošlog vremena, moreplovac  se sećao kako su nekada ljudi sporije i zato i dublje proživljavali život, i to isključivo radi njega samog. U skladu s ovim, i ljubavi su bile dublje, burnije, kobnije, ali i tiše i dostojanstvenije. Takve ljubavi su proživljavali i pisci i pesnici, koji su bili izuzetno obrazovani i vrlo poštovani, a koji se nisu, ni po cenu kazne, ustručavali da govore o gorućim pitanjima. I to uvek vodeći računa o svom, mađarskom, jeziku,  svesni da su reč i jezik – za narod koji se nalazi između Istoka i Zapada – isto tako jako oružje kao i mač.
Ovakav život, ovakvo – u svakom pogledu – herojsko doba i ovakva Mađarska postojali su još samo u dušama. Ali je Sindbad – koji je smatrao da pisac treba sve da proživi, a zatim  se od svega distancira – bio pisac baš zbog te i takve Mađarske i želeo je da ostavi svedočanstvo o njoj. Sindbada, tužnog Mađara, ni porodica nije mogla spasiti prozaičnosti sadašnjice, koja je u romanu, uz mnoge reminiscencije na nekadašnje mađarske, ali i svetske pisce i pesnike, prikazana sa dozom ironije. To je želeo tužni Mađar, Sindbad mareplovac, čija je luka bila jedino u uzvišenoj prošlosti.



“Akár azt hiszed hogy képes vagy rá, akár azt, hogy nem, igazad lesz.” (Henry Ford) / b2 /